Knjiga o Petru Tomiću (1949 – 2024)
Dušan Reljić
Da li postoji još neki poziv, pored novinarstva, koji svuda, svakodnevno i snažno utiče na ljude? Čak i ako većina više ne kupuje novine i ne prati informativne emisije na radiju ili televiziji, već pretražuju internet, bitan deo od onoga što ljudi saznaju potiče od novinara. Pritom, pretežan deo informacija potiče iz servisa vesti koje proizvode novinske agencije. Sva druga sredstva informisanja da bi sama bila obaveštena i odabrala šta da štampaju, emituju ili postave na svoje stranice na internetu, zavise od novinskih agencija. One 24 časa na dan svojim izveštajima oblikuju znatan deo onoga što je u javnosti, počevši od događaja u neposrednom okruženju pa sve do zbivanja na drugom kraju sveta. Agencijske novinarke i novinari, međutim, maltene bez izuzetaka, nepoznati su i nevidljivi u javnosti. A imaju nezamenjivu ulogu u svakodnevnom životu većine ljudi.
Knjiga o novinaru Petru Tomiću pruža uvid u uglavnom nepoznat svet jugoslovenskog agencijskog novinarstva između prošlog i ovog veka. To je – sada sledi velika, ali u ovom slučaju tačna reč – bilo „svetskoistorijski“ presudno razdoblje. Kada se sve obrnulo i zamutilo, Petar Tomić je bio u grotlu tog preobražaja: izveštavao je o propasti jedne od najgorih diktatura u Evropi – samovlašću Nikolaja Čaušeskua u Rumuniji. Između boravaka u Bukureštu, javljao je sa domaćih političkih i stvarnih ratišta: prvo o udaru srpskih „nacoša“ na vojvođanske „autonomaše“ i sve druge koji nisu hteli da se pokore Miloševiću i njegovoj kamarili („jogurt revolucija“). Kasnije sa vukovarskog fronta u srpsko-hrvatskom bratoubilačkom ratu („vesti sa mirisom baruta“). Pre boravka u grotlu, a i kasnije, imao je, srećom, i spokojnih dana na novinarskom poslu u Novom Sadu, uz privilegiju da može da radi na dva jezika, srpskohrvatskom i rumunskom. Mogao je da piše ne samo o iskeženim očnjacima u političkim i drugim obračunima, već i o književnosti i kulturi, o zbivanjima u svetu, jednostavno o lepoti svakodnevnice.
Praćenje života određenog čoveka, u ovoj knjizi života novinara Petra Tomića, uvek je način da se „oseti“ istorija izbliza. Prvo, da se upozna taj čovek, da se shvate „društveni uslovi“ koji su ga oblikovali i da se sazna ponešto o njegovim ubeđenjima i osećanjima u tom vremenu. Drugo, da se kroz ličnu sudbinu bolje razumeju društvena kretanja i kolebanja. Čitanje ove knjige o „putu jednog jugoslovenskog novinara“ koristiće zato mlađima da steknu jasniji utisak kako je bilo u verovatno najgorem razdoblju života njihovih roditelja. Da bi bolje videli šta je iza njih. Starijima da ne zaborave kako je bilo i, posebno, šta je i kakav je ko bio u teškim vremenima. Srednjoj generaciji, u čijim je rukama sadašnjica, da bolje shvati šta i od koga su nasledili, i dobro i loše.
Jedan događaj opisan u knjizi do danas je sasvim aktuelan, posebno za novinare. Decembra 1989. godine, odmah posle Čaušeskuovog bekstva, na vratima svog stana u Bukureštu porodica Tomić videla je „duha“, kako je to Petar opisao. Zapravo dva duha, jedan od njih u pratnji žene, dečaka i devojčice. To su bili „balkanski špijuni“, agenti Sekuritatea, rumunske obaveštajne službe. Jedna od te dve sablasti predstavila se kao „lice“ koje je dugo prisluškivalo novinara Tomića i njegovu porodicu. Došli su da se izvine, a i da zamole da ih Tomić zaštiti ukoliko dođe do istrage. Ostatak može da se pročita u knjizi. Nameće se, međutim, ovo poređenje: rumunski žbiri su se „stisli“ da pokažu lice i priznaju svoja nepočinstva, makar i zato da pokušaju da ublaže moguće kazne. Takav slučaj na jugoslovenskom prostoru nije poznat.
Kao pripadnici retko kog drugog poziva, novinari su bili i ostali predmet posebnog zanimanja „Koga Treba“ (kako je pisao Vladimir Vojnovič). Balkanski akrepi, da ovog puta budu tako nazvani, nastavili su posle propasti države i poretka do danas u „manjkavim demokratijama“, da uhode, prisluškuju, prete, ugrožavaju i da na svaki drugi način rade ono što su oduvek činili. Niko od njih nije javno raskrinkan i osuđen za decenijsko izvrgavanje zakona ruglu i progon onih koji se nisu slagali sa trenutnim vođom. Nijedna vlast na jugoslovenskom prostoru nije imala ni snage, a verovatnije ni interesa, da „čizmaše“ istera iz podzemlja i kazni. Umesto toga, mnogi od njih postali su jezgro novog poretka.
Na jugoslovenskom prostoru sve se izmenilo, a opet uglavnom ostalo isto. Zato su više nego ikad potrebni novinari, kao što je bio Petar Tomić, obrazovani, vredni, temeljni, trpeljivi, etički postojani. Da svojim pisanjem razgone duhove i osvetljavaju poštenima put.
Brisel, septembra 2024.godine