Petar Tomić

Novinar između dva veka

Biografsko-bibliografske beleške

Iz recenzije Dušana Reljića

Knjiga o novinaru Petru Tomiću pruža uvid u uglavnom nepoznat svet jugoslovenskog agencijskog novinarstva između prošlog i ovog veka. To je – sada sledi velika, ali u ovom slučaju tačna reč – bilo „svetskoistorijski“ presudno razdoblje. Kada se sve obrnulo i zamutilo, Petar Tomić je bio u grotlu tog preobražaja: izveštavao je o propasti jedne od najgorih diktatura u Evropi – samovlašću Nikolaja Čaušeskua u Rumuniji. Između boravaka u Bukureštu, javljao je sa domaćih političkih i stvarnih ratišta: prvo o udaru srpskih „nacoša“ na vojvođanske „autonomaše“ i sve druge koji nisu hteli da se pokore Miloševiću i njegovoj kamarili („jogurt revolucija“). Kasnije sa vukovarskog fronta u srpsko-hrvatskom bratoubilačkom ratu („vesti sa mirisom baruta“). Pre boravka u grotlu, a i kasnije, imao je, srećom, i spokojnih dana na novinarskom poslu u Novom Sadu, uz privilegiju da može da radi na dva jezika, srpskohrvatskom i rumunskom. Mogao je da piše ne samo o iskeženim očnjacima u političkim i drugim obračunima, već i o književnosti i kulturi, o zbivanjima u svetu, jednostavno o lepoti svakodnevnice.

Praćenje života određenog čoveka, u ovoj knjizi života novinara Petra Tomića, uvek je način da se „oseti“ istorija izbliza. Prvo, da se upozna taj čovek, da se shvate „društveni uslovi“ koji su ga oblikovali i da se sazna ponešto o njegovim ubeđenjima i osećanjima u tom vremenu. Drugo, da se kroz ličnu sudbinu bolje razumeju društvena kretanja i kolebanja. Čitanje ove knjige o „putu jednog jugoslovenskog novinara“ koristiće zato mlađima da steknu jasniji utisak kako je bilo u verovatno najgorem razdoblju života njihovih roditelja. Da bi bolje videli šta je iza njih. Starijima da ne zaborave kako je bilo i, posebno, šta je i kakav je ko bio u teškim vremenima. Srednjoj generaciji, u čijim je rukama sadašnjica, da bolje shvati šta i od koga su nasledili, i dobro i loše.

Pročitaj celu recenziju

Nepunih 75 godina mnogi su imali tu privilegiju i zadovoljstvo da im se životni putevi ukrste sa putem Petra Tomića. Oni koju su ga poznavali, pamte ga kao blagog, mirnog i uvek prijatnog porodičnog čoveka koji je pomagao koliko je mogao, a uvek imao sluha za tuđe nevolje kao i prijateljsku reč utehe. Malo je, međutim, onih, sa kojima je delio svoja dublja razmišljanja, svoje ambicije, želje, očekivanja, ali i brige. Ta strana bila je uvek rezervisana samo za porodicu i najuže prijatelje. Generalno, Tomić je važio kao pouzdan – kolega, prijatelj, muž i otac. Ta pouzdanost bila je deo njegovog karaktera, a bila je vezana i za njegova dva osnovna životna stuba oslonca. Bili su to porodica i posao.

Petar Tomić bio je novinar. Kao jedan od poslednjih predstavnika starog jugoslovenskog novinarstva, tačno četiri decenije proveo je u ovom poslu. Pisao je na dva jezika, a radio na radiju, televiziji, u omladinskim, nedeljnim i dnevnim listovima te za novinsku agenciju Tanjug. Za novinarski rad dodeljeno mu je nekoliko uglednih nagrada i priznanja, između ostalih, „Zlatno pero“ Društva novinara Vojvodine (2018) i nagrada Tanjuga „Saša Veselinović“ za izveštavanje o rumunskoj revoluciji (1990). Istovremeno, kao član žirija „Dnevnikove“ nagrade za novinarstvo, Tomić je slična priznanja godinama delio drugima. O profesionalnoj posvećenosti i kvalitetu rada svedoče verovatno još jasnije stotine tekstova objavljenih tokom više od četiri decenije. Po tom radu i uvek dobrim kolegijalnim odnosima sa svim saradnicima Tomića danas najviše pamte.